Већ 1957. убачен је у глумачку причу (као и његове прве песме и први филмови су били прилично мрачна и реална слика тек они каснији су се претворили у спрдњу) која му је мало по мало уназадила каријеру и иступила оштрицу...
Пошто је, у то време, одбио да прихвати одређене песме а све чешће се бунио и да не жели да глуми стално исте улоге - 24.марта 1958. бива упућен на одслужење војног рока у Fort Chaffee (Arkansas). Једини начин да прихвати службу било је да војну службу (у то време скоро шест година) проведе негде близу уз могућност да ради... Нажалост, након неколико покушаја (махом филмским улогама) да га од мачо мангупа претворе у геј шалабајзера и његовог сукоба са менаџментом након гостовања у шоуу Ed Sullivan-a – упућен је (изненадном наредбом о премештају) у Fort Hood (Texas). Ово је била мало загуљенија база од претходне (и прилично далеко од било чега) и тамо је упућен јер је Елвисова звезда и даље (успркос бројним промашајима) једнако сјала, јавност га је тражила и новинари су чинили све да ову потребу народа задовоље... У Форт Худу је, међутим, прекинут сваки његов контакт са јавношћу (наредбом Lieutenant Colonel-а тј Потпуковника Marjorie Schulten) и како је сам Елвис рекао свом пријатељу Eddie Fadal-у много година касније сматрао је да му је каријера тада умрла...
То, очито, није било довољно да се ућутка Краљ па је он искористио своје двонедељно одсуство (1959.) да доврши снимање албума који је постао (поново) планетарни хит... Када се вратио у касарну (у изолацију) није прошло дуго (мање од месец дана) док није добио информацију да му је мајка болесна од хепатитиса и да јој је стање изузетно лоше... Добио је пар дана да је обиђе и стигао кући 12. августа а она је (од срчаног удара а не од хепатитиса) умрла два дана касније (у 46. години, сви се слажу изненада и неочекивано).
Сви који су га познавали макар и површно знали су колико је био везан за мајку и многи верују како се од овог догађаја заправо никада и није опоравио... Било како било, таквог сломљеног и конфузног га (опет наредбом са вишег места) пребацују у Трећу Оклопну Дивизију у Friedberg (Немачка) где га (за време првог маневра у коме је учествовао) један наредник упознаје са предностима амфетамина... Ускоро се навукао на амфетамин (читај спид)у сваком облику (а медицинари америчке војске су располагали разним) и отворено је популарисао поменуту дрогу (у то време махом лекове) свим својим пријатељима.
Као да поменуто није било довољно, смештају му ћерку једног од официра (припадника OSS војне обавештајне службе) – четрнаестогодишњу (али willing and able) Priscilla-у Beaulieu... Њен тата се, очито, није специјално бунио и они су остали у вези наредних седам година (након чега су се венчали). Како је она утицала на његову каријеру (сталним свађама, захтевањем комплетног расположивог времена, касније претњама да ће одвести ћерку и сл.) – можемо само да претпоставимо... Рецимо да је њен утицај био мање погубан него онај који је Yoko Ono имала на Ленона али свакако је био дегенеративан (нарочито детињастим инсистирањем на песмама о медведићима и љубави).
Последњи удар на Елвиса било је што су, за време док је он гиљао војни рок као редован војник и губио креативност, од једног лучког бенда (за кафане, сахране и крштења) Британци направили први потпуни експеримент са популарношћу in vivo на планетарној популацији.. Узгред, иако је имао могућност да као и други уметници иде у Специјалну Службу – Забављачку USSO он је послушао менаџера, Пуковника Паркера да ће популарности допринети његово право војниковање – и тако га је, на повратку у Америку, сачекала БИТЛМАНИЈА и четворица енглеских мршавушних дендија са патетичним фризурама...
Када је (29.06. 1968.) Елвис, пар година касније (док се опасуљио) покушао да се врати (најгледанијим шоуом у историји дотадашње телевизије) – опет су га наговорили да нема потребе за концертима (којима би енергију и сопствене ставове пренео многима и без цензуре) и да ће након његових неколико лоших година (од 1964. до 1968. имао је само један хит на TOP 10 листама, и то прилично јадан - Crying in a Chapel) бити бум појављивање на телевизији... А Телевизија је диктирала правила (избор песама, гласноћа, звук, број присутне публике и сл.) – све зарад што већег умањења значаја и смисла овог повратка. Једино за шта се изборио било је да му дозволе да носи (као на почетку каријере) ЦРНО кожно одело и да се неколико његових шала и доскочица задржи у снимку (већина је, наравно, исечена а убачен је, на крају шоуа, и спот који уопште није снимљен том приликом и који представља Елвиса у белом каубојско-господском оделу који пева Memories – свако ко се разуме у пропаганду зна како је то деловало на масе)...
Од тог Елвиса са краја поменутог шоуа до оног који се десетак година касније последњи пут појавио у кловновском гламурозном БЕЛОМ трикоу – није се много променило... Осим што је од бунтовника као што написах постао кловн а од човека који је могао да мења свет постао архетип (примењене уметности и лаички)... Али не онакав какав је могао бити (озбиљан а популаран) већ смешан и карикатуралан.
Када се 1973. развео (званично) са Присилом након краће депресије (због које је почео да узима и седативе,нарочито Демерол) кренуо је на турнеју (одржао 163 концерта за мање од пола године)... Рекло би се да је решио да узме ствар у своје руке и више није слушао савете како много појављивања шкоди (и сличне). Због тога је, да би се олакшало докрајчивање Краља а вероватно под притиском сервиране приче (о поткрадању Елвисове имовине од стране телохранитеља) његов отац Вернон отпустио све његове дотадашње телохранитеље(великим делом и пријатеље) у јулу 1976. Неки од њих му то нису опростили (видеће се убрзо) а њихов јед је искоришћен за додатно блаћење Краља...
Елвис је, под још недовољно разјашњеним околностима, умро 16. августа 1977. око поднева од систематске интоксикације психотропним супстанцама (дакле, може бити и намерно тровање тј. успоравање рада аутономног нервног система и отказивање виталних органа)... Тек неколико сати касније (у 3 и 30) прогласили су га мртвим... То вече је требало да отпутује у свој Мемфис (иако многи мисле да је тамо и рођен – заправо је у Мемфис, Тенеси дошао са 13 година из родног Тупела) и отпочне нову турнеју (имао је и нове хитове од којих је један био изразито антирасистички – In the Ghetto)...
Занимљиво је и да се две недеље раније појавила (од 1. августа) књига Elvis, what happend?!у којој су (на дугачко) три његова бивша телохранитеља наводили колико дуго и у којој мери је наркоман. То је дало лако објашњење за смрт као и додатни извор (историјског) умањења значаја овог (несумњиво) великог Човека и Уметника. Лични јед (већ поменут) у служби завере...
За многе који су га стварно волели (и воле) Елвис је умро много раније – великим делом и зато што је често пристајао да буде оно што су друштвене структуре (јавне и тајне) хтеле... Питање је ко би, ако неко и би, издржао толики притисак (коме је био изложен константно са свих страна)и треба му одати признање макар за неколико успешних покушаја да се отргне.
Зато би Елвиса требало памтити као младог и борбеног сиротана са сјајним гласом и невероватном харизмом а не као отромбољеног, надувеног и презнојаног џанкија који не може да се сети ни једног целог текста песме... Зашто се форсира (чак и након оволико деценија) та друга слика (чак и међу имитаторима и тзв. фановима на традиционалним окупљањима) – мени је јасно а верујем и већини вас.
Пошто је, у то време, одбио да прихвати одређене песме а све чешће се бунио и да не жели да глуми стално исте улоге - 24.марта 1958. бива упућен на одслужење војног рока у Fort Chaffee (Arkansas). Једини начин да прихвати службу било је да војну службу (у то време скоро шест година) проведе негде близу уз могућност да ради... Нажалост, након неколико покушаја (махом филмским улогама) да га од мачо мангупа претворе у геј шалабајзера и његовог сукоба са менаџментом након гостовања у шоуу Ed Sullivan-a – упућен је (изненадном наредбом о премештају) у Fort Hood (Texas). Ово је била мало загуљенија база од претходне (и прилично далеко од било чега) и тамо је упућен јер је Елвисова звезда и даље (успркос бројним промашајима) једнако сјала, јавност га је тражила и новинари су чинили све да ову потребу народа задовоље... У Форт Худу је, међутим, прекинут сваки његов контакт са јавношћу (наредбом Lieutenant Colonel-а тј Потпуковника Marjorie Schulten) и како је сам Елвис рекао свом пријатељу Eddie Fadal-у много година касније сматрао је да му је каријера тада умрла...
То, очито, није било довољно да се ућутка Краљ па је он искористио своје двонедељно одсуство (1959.) да доврши снимање албума који је постао (поново) планетарни хит... Када се вратио у касарну (у изолацију) није прошло дуго (мање од месец дана) док није добио информацију да му је мајка болесна од хепатитиса и да јој је стање изузетно лоше... Добио је пар дана да је обиђе и стигао кући 12. августа а она је (од срчаног удара а не од хепатитиса) умрла два дана касније (у 46. години, сви се слажу изненада и неочекивано).
Сви који су га познавали макар и површно знали су колико је био везан за мајку и многи верују како се од овог догађаја заправо никада и није опоравио... Било како било, таквог сломљеног и конфузног га (опет наредбом са вишег места) пребацују у Трећу Оклопну Дивизију у Friedberg (Немачка) где га (за време првог маневра у коме је учествовао) један наредник упознаје са предностима амфетамина... Ускоро се навукао на амфетамин (читај спид)у сваком облику (а медицинари америчке војске су располагали разним) и отворено је популарисао поменуту дрогу (у то време махом лекове) свим својим пријатељима.
Као да поменуто није било довољно, смештају му ћерку једног од официра (припадника OSS војне обавештајне службе) – четрнаестогодишњу (али willing and able) Priscilla-у Beaulieu... Њен тата се, очито, није специјално бунио и они су остали у вези наредних седам година (након чега су се венчали). Како је она утицала на његову каријеру (сталним свађама, захтевањем комплетног расположивог времена, касније претњама да ће одвести ћерку и сл.) – можемо само да претпоставимо... Рецимо да је њен утицај био мање погубан него онај који је Yoko Ono имала на Ленона али свакако је био дегенеративан (нарочито детињастим инсистирањем на песмама о медведићима и љубави).
Последњи удар на Елвиса било је што су, за време док је он гиљао војни рок као редован војник и губио креативност, од једног лучког бенда (за кафане, сахране и крштења) Британци направили први потпуни експеримент са популарношћу in vivo на планетарној популацији.. Узгред, иако је имао могућност да као и други уметници иде у Специјалну Службу – Забављачку USSO он је послушао менаџера, Пуковника Паркера да ће популарности допринети његово право војниковање – и тако га је, на повратку у Америку, сачекала БИТЛМАНИЈА и четворица енглеских мршавушних дендија са патетичним фризурама...
Када је (29.06. 1968.) Елвис, пар година касније (док се опасуљио) покушао да се врати (најгледанијим шоуом у историји дотадашње телевизије) – опет су га наговорили да нема потребе за концертима (којима би енергију и сопствене ставове пренео многима и без цензуре) и да ће након његових неколико лоших година (од 1964. до 1968. имао је само један хит на TOP 10 листама, и то прилично јадан - Crying in a Chapel) бити бум појављивање на телевизији... А Телевизија је диктирала правила (избор песама, гласноћа, звук, број присутне публике и сл.) – све зарад што већег умањења значаја и смисла овог повратка. Једино за шта се изборио било је да му дозволе да носи (као на почетку каријере) ЦРНО кожно одело и да се неколико његових шала и доскочица задржи у снимку (већина је, наравно, исечена а убачен је, на крају шоуа, и спот који уопште није снимљен том приликом и који представља Елвиса у белом каубојско-господском оделу који пева Memories – свако ко се разуме у пропаганду зна како је то деловало на масе)...
Од тог Елвиса са краја поменутог шоуа до оног који се десетак година касније последњи пут појавио у кловновском гламурозном БЕЛОМ трикоу – није се много променило... Осим што је од бунтовника као што написах постао кловн а од човека који је могао да мења свет постао архетип (примењене уметности и лаички)... Али не онакав какав је могао бити (озбиљан а популаран) већ смешан и карикатуралан.
Када се 1973. развео (званично) са Присилом након краће депресије (због које је почео да узима и седативе,нарочито Демерол) кренуо је на турнеју (одржао 163 концерта за мање од пола године)... Рекло би се да је решио да узме ствар у своје руке и више није слушао савете како много појављивања шкоди (и сличне). Због тога је, да би се олакшало докрајчивање Краља а вероватно под притиском сервиране приче (о поткрадању Елвисове имовине од стране телохранитеља) његов отац Вернон отпустио све његове дотадашње телохранитеље(великим делом и пријатеље) у јулу 1976. Неки од њих му то нису опростили (видеће се убрзо) а њихов јед је искоришћен за додатно блаћење Краља...
Елвис је, под још недовољно разјашњеним околностима, умро 16. августа 1977. око поднева од систематске интоксикације психотропним супстанцама (дакле, може бити и намерно тровање тј. успоравање рада аутономног нервног система и отказивање виталних органа)... Тек неколико сати касније (у 3 и 30) прогласили су га мртвим... То вече је требало да отпутује у свој Мемфис (иако многи мисле да је тамо и рођен – заправо је у Мемфис, Тенеси дошао са 13 година из родног Тупела) и отпочне нову турнеју (имао је и нове хитове од којих је један био изразито антирасистички – In the Ghetto)...
Занимљиво је и да се две недеље раније појавила (од 1. августа) књига Elvis, what happend?!у којој су (на дугачко) три његова бивша телохранитеља наводили колико дуго и у којој мери је наркоман. То је дало лако објашњење за смрт као и додатни извор (историјског) умањења значаја овог (несумњиво) великог Човека и Уметника. Лични јед (већ поменут) у служби завере...
За многе који су га стварно волели (и воле) Елвис је умро много раније – великим делом и зато што је често пристајао да буде оно што су друштвене структуре (јавне и тајне) хтеле... Питање је ко би, ако неко и би, издржао толики притисак (коме је био изложен константно са свих страна)и треба му одати признање макар за неколико успешних покушаја да се отргне.
Зато би Елвиса требало памтити као младог и борбеног сиротана са сјајним гласом и невероватном харизмом а не као отромбољеног, надувеног и презнојаног џанкија који не може да се сети ни једног целог текста песме... Зашто се форсира (чак и након оволико деценија) та друга слика (чак и међу имитаторима и тзв. фановима на традиционалним окупљањима) – мени је јасно а верујем и већини вас.