СТРЕС, КРИЗА, ПОСТРАУМАТСКИ СИНДРОМ
Стресна ситуација је изазвана променом у спољашној средини, која у тој мери ремети индивидуалну динамичку психосоцијалну равнотежу свих (или велике већине) појединаца који се у тој ситуацији налазе да они не могу да је поново успоставе (равнотежу) за уобичајено дуго време. Овакве ситуације називају се стресогене и оне излазе из оквира нормалних, уобичајених поремећаја у равнотежи (хомеостази) појединца кроз које свакодневно пролази задржавајући наизглед уравнотежено функционисање (јер су промене у границама очекиваног). Уобичајено дуго време, поменуто у дефиницији, представља могућност појединца да поново успостави равнотежу без коришћења додатних когнитивних, емоционалних и других потенцијала личности (дакле да уравнотежавање не утиче на његово функционисање) и без употребе више времена него што је то за њега уобичајено кад решава проблеме. Стресно стање траје веома кратко – од неколико сати до дан/два. Када се симтоми које особа показује (о којима ће касније бити речи) перзистирају (настављају да трају) постоји опасност од настанка поремећаја. Најбољи третман особа под стресом је уклонити их из стресне ситуације, но то најчешће (из бројних разлога) није могуће. Зато су третмани обично усмерени ка оспособљавању особе да се боље носи са оваквим нарушавањима равнотеже (о чему ће такође бити речи касније).
Кризну ситуацију чини промена једног, више или свих аспеката материјалне или социокултурне (амбијентне) реалности појединца или промена њега самог у психолошком или структурно-морфолошком смислу (губитак дела тела), која у тој мери нарушава равнотежу да је повратак у њу дуготрајан, тежак и (најчешће) никада потпун. Кризна ситуација нарушава само равнотежу одређеног појединца или извесног броја појединаца. Код којих ће људи ситуација којој су изложени изазвати кризу зависи првенствено од индивидуалног, симболичког, когнитивног значења кризне ситуације за појединца и интрапсихичког контекста (особина личности) оних који су датој ситуацији изложени (о томе више касније). Пошто појединац егзистира уз помоћ релација према себи (преиспитивање себе и својих поступака) и према околини(преиспитивање света око себе) криза увек значи губитак једне или више релација (или њихову промену). Услед наведеног особа нема могућности да задовољи основне индивидуалне потребе (бар не на начин на који је навикла) и то доводи до стања напетости (анксиозности) која је основни симптом кризног стања (о осталим симптомима касније). Криза није увек негативна, она може довести до напретка , зрелости појединца, али може (трошећи му енергију у неуспешним покушајима да је превазиђе) довести до регресије и усвајања маладаптивних (априлагођених) облика понашања. Криза се често повлачи сама од себе (спонтано) након неколико дана или недеља, а прихваћено је мишљење да криза која траје дуже од шест недеља прераста у теже облике поремећаја (нпр. реактивне психозе). Због овога је битно помоћи особи у кризи што пре, што хитније (о начинима касније) и ако је потребно (а најчешће јесте) задовољити потребе особе за пасивношћу, зависношћу и не спречавати (често врло бурна) растерећења и драматичне вербализације (грубе речи, нападе, суицидалне изјаве и сл.).
Пострауматски синдром је скуп симптома које је могуће уочити код особа које су неко време биле изложене (најчешће безизлазној) ситуацији угрожености њиховог психичког, физичког (или оба) интегритета или угрожавању интегритета њима драгих особа односно особа за које су (на овај или онај начин) везане. Најчешће овакве симптоме изазивају ратне страхоте, несреће (саобраћајне, пожари и сл.), земљотреси, боравак у заробљеничким или избегличким логорима, затвору и сл. Оно што је карактеристично за ове ситуације је да је особа одређено време у неизвесности да ли ће сачувати живу главу и задржати присебност. У таквим ситуацијама особа је често у ситуацији да чини нешто што се коси са њеним вредносно-моралним ставовима или да поступа по инстинкту без вредновања, често је изложена утисцима које после тога не може да избаци из система. Пошто се особа користи механизмима одбране као што су негација или потискивање да би непријатна искуства заборавила – непријатни садржаји се најчешће у почетку појављују у сновима. Појединац затим почиње да наново пребира по сећању и полако улази у круг јачања трауме коју је преживео. Почиње да показује бројне симптоме који иду од депресије до еуфорије, од крајње повучености (скоро аутистичности) до изразите потребе за дружењем, од детињастих реакција и претеране послушности до напада беса и агресивности и старачког размишљања (живот не вреди, нема будућности, разочараност у људе и ствари и сл). Особе које показују овакве симптоме и које су имале у своме животу неко изразито трауматично искуство треба пажљиво лечити тако што ће се ићи на постепено ослобађање свих засташујућих садржаја и свих осећања која су те садржаје пратила, а након тога покушати да се у особи поново пробуди нада и смисао живљења (што није лако јер су ове особе изузетно деструктивне – или преме себи или према другима или обоје – па често и одбијају било какву сарадњу). Пожељно је да у тиму особа које помажу појединцима са посттрауматским синдромом буде неко ко је преживео сличне трауме јер се тако ствара већи однос поверења и прихватања између помагача и онога коме је помоћ потребна.
СТРЕС – СИМПТОМИ И ПОМОЋ
Ричард Лазарус, аутор који се највише бавио стресом, на бази својих експерименталних налаза који су показали да постоје индивидуалне разлике у реаговању на стрес направио је једну специфичну теорију стреса која је од тада (1984.) прихваћена од свих аутора. Он сматра да је ове индивидуалне разлике могуће објаснити когнитивном проценом претње, наиме психолошки стрес није ни сама ситуација ни реакција на њу већ је то однос средине и појединца који појединац процењује као штетан, претећи, угрожавајући. У потенцијално стресној ситуацији се ангажују три врсте когнитивних процена претње: примарна, секундарна и поновна.
Примарном проценом човек себи пружа одговор на питање шта је то што се дешава и какав значај то има за мене? Одговор може бити да је ситуација а) ирелевантна, б) бенигна/ позитивна или в) стресна. Уколико се ситуација процени стресном она субјективно може бити интерпретирана као а) губитак/поведа, б) претња или в) изазов. Највећу стресну вредност носе промене које се доживљавају као губитак. Емоционалне реакције тј. симптоми који прате стрес су депресивни афекат и беспомоћност (за губитак), анксиозност (за претњу) и мобилизација енергије (за изазов). На који начин ће промена бити протумачена зависи од склопа спољних околности (недовољно јасне и двосмислене ситуације, као и веће промене су стресогеније) и од особина личности (претходно искуство, очекивања, ставови, самопоуздање и локус контроле). Локус контроле је најбитнија особина личности у процени ситуације, особа са унутрашњим локусом контроле (која верује да је она заслужна ли крива за све што јој се дешава, да је кројач своје среће, да је могуће контролисати све апекте живота) ређе ће нејасне и двосмислене ситуације процењивати као претеће (јер сматра да је све под контролом) него особа са спољашњим локусом (која налази узроке за све у другима, природи, судбини...) која ће се најчешће у таквим ситуацијама осећати беспомоћно и остављено на милост и немилост.
Секундарном проценом човек тражи одговоре на питања шта је у овој ситуацији могуће урадити? шта је најбоље урадити? како то најбоље учинити?Особа тражи најприкладнији облик понашања, тражи и користи неке стратегије тј. вештине превазилажења. За избор стратегије важни су средински фактори (локализација претње, постојање алтернативних решења, ситуациона ограничења и препреке) и особине личности (снага ЈА, механизми одбране и мотивациона структура – односно хијарархија мотива).
Поновна процена почиње када акције изабране у току примарне и секундарне процене нису дале резултате. Покушаји и ситуација се поново преиспитују и траже нова решења.
Шехтер и Роф су стресне ситуације поделили на а)оне које није могуће избећи и б)оне које је могуће избећи. У првим особа је под јаким утицајем грегарних мотива односно требају јој људи али није битно да ли су јој ти људи по нечему блиски или не, слични или не, битно је само да се буде у групи (овакве примере смо имали скоро у току НАТО бомбардовања, или за време ратова на нашим просторима код мештана – без обзира на њихову и националност војске која је у њихово место долазила). За разлику од тога у ситуацијама које је могуће избећи (силовања, мучења и сл.) јавља се јак афилијативни мотив односно потреба људи да се буде са другима који су им слични, драги, битни, који су проживели или проживљавају слично. Ово треба имати на уму када се ради са особама у стресним ситуацијама. Разлог за ово Роф налази у томе што друге особе помажу да се постигне већа јасноћа ситуације (у когнитивном смислу) и то коментарише реченицом Несрећницима није потребно било какво друштво, њима је потребно друштво несрећника.
Особи која се налази у стресној ситуацији и која је доживљава као стресну најпотребнија је подршка. Постоји четири врсте подршке која се у тим ситуацијама може пружити:
материјална подршка – помоћ у храни, одећи, обући, новцу и сл. корисна је и сама по себи, али особи која је под стресом даје и имплицитне емоционалне поруке да неко брине о њој
информативна подршка – у свим тешким ситуацијама човек има потребу за што више информација, оне задовољавају потребу за што већом когнитивном јасноћом ситуације и снажи утисак о контроли над ситуацијом – тиме појачава снагу особе и слаби интензитет стреса
подршка у когнитивној процени – треба бити усмерена на промену у процени актуелне ситуације (разјашњење, расветљавање ситуације, дефинисање свих извора претњи и идентификовање могућих извора подршке – пожељно је да овакву подршку дају особе које су прошле или још увек пролазе слична искуства), у процени себе и својих могућности (првенствено јачање самопоуздања и самопоштовања – помоћи људима да сами себи помогну) и у процени расположивих механизама превазилажења (сагледавање нових, алтернативних решења и буђење наде и оптимизма – неки уместо о нади и оптимизму, пошто су недовољно конкретни термини говоре о оптимистичком експланаторном стилу – особа која га има даје променљива и специфична објашњења ситуације, није ригидна у мишљењу, узрок за успех налази у себи, а за неуспех у другима и сл.; овакве особе –показала су истраживања Шивера и Карвера 1987. и Селигмана и Петерсона који су и измислили термин- теже обољевају и брже се опорављају од 17 испитиваних болести – углавном кардиоваскуларних).
емоционална подршка – вероватно најбитнија за особу под стресом, представља посебну врсту комуникације у којој средишње место заузима емпатијско разумевање, односно поистовећивање, сазнавање, верификација (потврђивање) и повратно комуницирање са емоционалним, мотивационим и менталним процесима другога. Емпатија подразумева осећати са неким тј. напуштање своје тачке гледишта и стављање себе унутар тачке гледишта другог, поистовећење са туђом емоционалном ситуацијом и изазивање истих осећања која има особа са којом се тренутно комуницира. За разлику од тога симпатија је осећање за неког при чему је то осећање производ наше тачке гледишта које је усмерено ка другој особи која нам (не)показује своје емоционално стање.
КРИЗА – СИМПТОМИ И ПОМОЋ
Криза је кратка психичка пометња која се догађа с'времена на време особама чији животни проблеми превазилазе њихове могућности и капацитете. Постоје развојне и акциденталне кризе. Развојне се везују за развојне промене и представљају срж развоја појединца, а акциденталнекао реакција на нагле, изненадне, масивне или понекад (наизглед) безначајне промене у спољашњем окружењу. Суштина акциденталних криза је у губитку уобичајене психичке равнотеже и покушајима да се равнотежа поново успостави. Период губитка равнотеже праћен покушајима да се она поново успостави је период кризе. Џорџ Каплан, творац теорије криза говори о четири фазе акциденталних криза: у иницијалној фази особа покушава да на уобичајен начин разреши проблем и врати се у равнотежу, у другој фази која наступа ако то не успе (тензије) долази до повећања напетости, анксиозности, страха, беспомоћности, кривице и стида, интелектуална ефикасност опада јер је особа опседнута проблемом. У трећој фази – покушаја – особа испробава различите начине прилажења проблему, ситуација се редефинише или се на основу ранијег искуства модификују начини решавања проблема. Уколико и ово не уроди плодом (ова активна фаза) тензије, страх и анксиозност настављају да расту до тачке слома – ово је четврта фаза – фаза када особа у кризи тражи помоћ...
Кризу могу декланширати (бити окидач) разне ситуације например губитак вољене особе, емиграцијом условљен боравак у страној средини, прелазак у нову школу, селидбе, долазак са села у град, оперативно одстрањење једног или више екстремитета и сл.
Основу свих симптома стања акутне кризе чине анксиозност и депресивност. Приметне су често и соматске сметње: главобоље, губитак апетита, напетост, поремећаји спавања (од несаница до сомноамбулије-месечарења), сексуалне сметње (незаинтересованост, импотенција, фригидност) као и промене у понашању: слабија радна и интелектуална ефикасност, аутодеструктивне радње, тешкоће у комуникацији, пад ефикасности у многим социјалним улогама. Анксиозност се одражава у виду забринутости, заплашености, осећања неизвесности и угрожености без видљивог (рационалног)повода.
Особа у кризи је мрзовољна, нерасположена и хронично неиспавана (без обзира на време које проводи у спавању), некада се јављају и параноидне идеје које нису систематизоване. Укратко – особа у кризи је пољуљана из темеља, дезорјентисана, уплашена и несигурна у себе и друге – зато јој је потребно брзо указати помоћ.
Принципи помоћи у кризи су: 1) брзо, ургентно пружање помоћи; 2) приступачност (помоћ се мора добити лако и једноставно); 3) географска близина (пожељно је да се помоћ пружа у срединама где се и налазе особе у кризи); 4) неетикетирање (особа у кризи НИЈЕ психијатријски пацијент, краткотрајна сметња НИЈЕ знак патологије); 5) избегавати хоспитализацију осим ако је особа склона суициду и 6) не прибегавати фармакотерапији – криза не сме да се преспава. Основни принцип је 7) помоћ могу пружати и непрофесионалци.
Обележја третмана криза тј. помоћи/интервенција у кризи:
Од терапеута се захтева: активно вођење (није пасивно огледало, усмерава клијента), отворена емпатија и подршка, спокојна сигурност (за ублажавање клијентове анксиозности), оптимистички став (вера у добар исход). Из наведеног следи да се циљеви оваквих поступака: помоћ у афективном растерећењу, усмеравање пажње на актуелни животни контекст клијента – уклонити симптоме а не изменити личност појединца и спречавање појава псеудокриза – кризе су и ризик и шанса, а задатак терапеута је да повећа шансу коју криза носи а смањи или спречи опасност од ризика.
Помоћ у кризи (начелно) има три основне фазе: у првој терапеут подстиче клијента да се у сигурном окружењу ослободе свих емоција које их преплављују; у другој терапеут прикупља податке о ситуацији и труди се да обесхрабри маладаптивне облике понашања...Трећа фаза састоји се у припреми клијента за живот без третмана и направити снажну жилаву особу за наредне кризне ситуације... (по дефиницији овакве особе од С. Кобасе).
Стресна ситуација је изазвана променом у спољашној средини, која у тој мери ремети индивидуалну динамичку психосоцијалну равнотежу свих (или велике већине) појединаца који се у тој ситуацији налазе да они не могу да је поново успоставе (равнотежу) за уобичајено дуго време. Овакве ситуације називају се стресогене и оне излазе из оквира нормалних, уобичајених поремећаја у равнотежи (хомеостази) појединца кроз које свакодневно пролази задржавајући наизглед уравнотежено функционисање (јер су промене у границама очекиваног). Уобичајено дуго време, поменуто у дефиницији, представља могућност појединца да поново успостави равнотежу без коришћења додатних когнитивних, емоционалних и других потенцијала личности (дакле да уравнотежавање не утиче на његово функционисање) и без употребе више времена него што је то за њега уобичајено кад решава проблеме. Стресно стање траје веома кратко – од неколико сати до дан/два. Када се симтоми које особа показује (о којима ће касније бити речи) перзистирају (настављају да трају) постоји опасност од настанка поремећаја. Најбољи третман особа под стресом је уклонити их из стресне ситуације, но то најчешће (из бројних разлога) није могуће. Зато су третмани обично усмерени ка оспособљавању особе да се боље носи са оваквим нарушавањима равнотеже (о чему ће такође бити речи касније).
Кризну ситуацију чини промена једног, више или свих аспеката материјалне или социокултурне (амбијентне) реалности појединца или промена њега самог у психолошком или структурно-морфолошком смислу (губитак дела тела), која у тој мери нарушава равнотежу да је повратак у њу дуготрајан, тежак и (најчешће) никада потпун. Кризна ситуација нарушава само равнотежу одређеног појединца или извесног броја појединаца. Код којих ће људи ситуација којој су изложени изазвати кризу зависи првенствено од индивидуалног, симболичког, когнитивног значења кризне ситуације за појединца и интрапсихичког контекста (особина личности) оних који су датој ситуацији изложени (о томе више касније). Пошто појединац егзистира уз помоћ релација према себи (преиспитивање себе и својих поступака) и према околини(преиспитивање света око себе) криза увек значи губитак једне или више релација (или њихову промену). Услед наведеног особа нема могућности да задовољи основне индивидуалне потребе (бар не на начин на који је навикла) и то доводи до стања напетости (анксиозности) која је основни симптом кризног стања (о осталим симптомима касније). Криза није увек негативна, она може довести до напретка , зрелости појединца, али може (трошећи му енергију у неуспешним покушајима да је превазиђе) довести до регресије и усвајања маладаптивних (априлагођених) облика понашања. Криза се често повлачи сама од себе (спонтано) након неколико дана или недеља, а прихваћено је мишљење да криза која траје дуже од шест недеља прераста у теже облике поремећаја (нпр. реактивне психозе). Због овога је битно помоћи особи у кризи што пре, што хитније (о начинима касније) и ако је потребно (а најчешће јесте) задовољити потребе особе за пасивношћу, зависношћу и не спречавати (често врло бурна) растерећења и драматичне вербализације (грубе речи, нападе, суицидалне изјаве и сл.).
Пострауматски синдром је скуп симптома које је могуће уочити код особа које су неко време биле изложене (најчешће безизлазној) ситуацији угрожености њиховог психичког, физичког (или оба) интегритета или угрожавању интегритета њима драгих особа односно особа за које су (на овај или онај начин) везане. Најчешће овакве симптоме изазивају ратне страхоте, несреће (саобраћајне, пожари и сл.), земљотреси, боравак у заробљеничким или избегличким логорима, затвору и сл. Оно што је карактеристично за ове ситуације је да је особа одређено време у неизвесности да ли ће сачувати живу главу и задржати присебност. У таквим ситуацијама особа је често у ситуацији да чини нешто што се коси са њеним вредносно-моралним ставовима или да поступа по инстинкту без вредновања, често је изложена утисцима које после тога не може да избаци из система. Пошто се особа користи механизмима одбране као што су негација или потискивање да би непријатна искуства заборавила – непријатни садржаји се најчешће у почетку појављују у сновима. Појединац затим почиње да наново пребира по сећању и полако улази у круг јачања трауме коју је преживео. Почиње да показује бројне симптоме који иду од депресије до еуфорије, од крајње повучености (скоро аутистичности) до изразите потребе за дружењем, од детињастих реакција и претеране послушности до напада беса и агресивности и старачког размишљања (живот не вреди, нема будућности, разочараност у људе и ствари и сл). Особе које показују овакве симптоме и које су имале у своме животу неко изразито трауматично искуство треба пажљиво лечити тако што ће се ићи на постепено ослобађање свих засташујућих садржаја и свих осећања која су те садржаје пратила, а након тога покушати да се у особи поново пробуди нада и смисао живљења (што није лако јер су ове особе изузетно деструктивне – или преме себи или према другима или обоје – па често и одбијају било какву сарадњу). Пожељно је да у тиму особа које помажу појединцима са посттрауматским синдромом буде неко ко је преживео сличне трауме јер се тако ствара већи однос поверења и прихватања између помагача и онога коме је помоћ потребна.
СТРЕС – СИМПТОМИ И ПОМОЋ
Ричард Лазарус, аутор који се највише бавио стресом, на бази својих експерименталних налаза који су показали да постоје индивидуалне разлике у реаговању на стрес направио је једну специфичну теорију стреса која је од тада (1984.) прихваћена од свих аутора. Он сматра да је ове индивидуалне разлике могуће објаснити когнитивном проценом претње, наиме психолошки стрес није ни сама ситуација ни реакција на њу већ је то однос средине и појединца који појединац процењује као штетан, претећи, угрожавајући. У потенцијално стресној ситуацији се ангажују три врсте когнитивних процена претње: примарна, секундарна и поновна.
Примарном проценом човек себи пружа одговор на питање шта је то што се дешава и какав значај то има за мене? Одговор може бити да је ситуација а) ирелевантна, б) бенигна/ позитивна или в) стресна. Уколико се ситуација процени стресном она субјективно може бити интерпретирана као а) губитак/поведа, б) претња или в) изазов. Највећу стресну вредност носе промене које се доживљавају као губитак. Емоционалне реакције тј. симптоми који прате стрес су депресивни афекат и беспомоћност (за губитак), анксиозност (за претњу) и мобилизација енергије (за изазов). На који начин ће промена бити протумачена зависи од склопа спољних околности (недовољно јасне и двосмислене ситуације, као и веће промене су стресогеније) и од особина личности (претходно искуство, очекивања, ставови, самопоуздање и локус контроле). Локус контроле је најбитнија особина личности у процени ситуације, особа са унутрашњим локусом контроле (која верује да је она заслужна ли крива за све што јој се дешава, да је кројач своје среће, да је могуће контролисати све апекте живота) ређе ће нејасне и двосмислене ситуације процењивати као претеће (јер сматра да је све под контролом) него особа са спољашњим локусом (која налази узроке за све у другима, природи, судбини...) која ће се најчешће у таквим ситуацијама осећати беспомоћно и остављено на милост и немилост.
Секундарном проценом човек тражи одговоре на питања шта је у овој ситуацији могуће урадити? шта је најбоље урадити? како то најбоље учинити?Особа тражи најприкладнији облик понашања, тражи и користи неке стратегије тј. вештине превазилажења. За избор стратегије важни су средински фактори (локализација претње, постојање алтернативних решења, ситуациона ограничења и препреке) и особине личности (снага ЈА, механизми одбране и мотивациона структура – односно хијарархија мотива).
Поновна процена почиње када акције изабране у току примарне и секундарне процене нису дале резултате. Покушаји и ситуација се поново преиспитују и траже нова решења.
Шехтер и Роф су стресне ситуације поделили на а)оне које није могуће избећи и б)оне које је могуће избећи. У првим особа је под јаким утицајем грегарних мотива односно требају јој људи али није битно да ли су јој ти људи по нечему блиски или не, слични или не, битно је само да се буде у групи (овакве примере смо имали скоро у току НАТО бомбардовања, или за време ратова на нашим просторима код мештана – без обзира на њихову и националност војске која је у њихово место долазила). За разлику од тога у ситуацијама које је могуће избећи (силовања, мучења и сл.) јавља се јак афилијативни мотив односно потреба људи да се буде са другима који су им слични, драги, битни, који су проживели или проживљавају слично. Ово треба имати на уму када се ради са особама у стресним ситуацијама. Разлог за ово Роф налази у томе што друге особе помажу да се постигне већа јасноћа ситуације (у когнитивном смислу) и то коментарише реченицом Несрећницима није потребно било какво друштво, њима је потребно друштво несрећника.
Особи која се налази у стресној ситуацији и која је доживљава као стресну најпотребнија је подршка. Постоји четири врсте подршке која се у тим ситуацијама може пружити:
материјална подршка – помоћ у храни, одећи, обући, новцу и сл. корисна је и сама по себи, али особи која је под стресом даје и имплицитне емоционалне поруке да неко брине о њој
информативна подршка – у свим тешким ситуацијама човек има потребу за што више информација, оне задовољавају потребу за што већом когнитивном јасноћом ситуације и снажи утисак о контроли над ситуацијом – тиме појачава снагу особе и слаби интензитет стреса
подршка у когнитивној процени – треба бити усмерена на промену у процени актуелне ситуације (разјашњење, расветљавање ситуације, дефинисање свих извора претњи и идентификовање могућих извора подршке – пожељно је да овакву подршку дају особе које су прошле или још увек пролазе слична искуства), у процени себе и својих могућности (првенствено јачање самопоуздања и самопоштовања – помоћи људима да сами себи помогну) и у процени расположивих механизама превазилажења (сагледавање нових, алтернативних решења и буђење наде и оптимизма – неки уместо о нади и оптимизму, пошто су недовољно конкретни термини говоре о оптимистичком експланаторном стилу – особа која га има даје променљива и специфична објашњења ситуације, није ригидна у мишљењу, узрок за успех налази у себи, а за неуспех у другима и сл.; овакве особе –показала су истраживања Шивера и Карвера 1987. и Селигмана и Петерсона који су и измислили термин- теже обољевају и брже се опорављају од 17 испитиваних болести – углавном кардиоваскуларних).
емоционална подршка – вероватно најбитнија за особу под стресом, представља посебну врсту комуникације у којој средишње место заузима емпатијско разумевање, односно поистовећивање, сазнавање, верификација (потврђивање) и повратно комуницирање са емоционалним, мотивационим и менталним процесима другога. Емпатија подразумева осећати са неким тј. напуштање своје тачке гледишта и стављање себе унутар тачке гледишта другог, поистовећење са туђом емоционалном ситуацијом и изазивање истих осећања која има особа са којом се тренутно комуницира. За разлику од тога симпатија је осећање за неког при чему је то осећање производ наше тачке гледишта које је усмерено ка другој особи која нам (не)показује своје емоционално стање.
КРИЗА – СИМПТОМИ И ПОМОЋ
Криза је кратка психичка пометња која се догађа с'времена на време особама чији животни проблеми превазилазе њихове могућности и капацитете. Постоје развојне и акциденталне кризе. Развојне се везују за развојне промене и представљају срж развоја појединца, а акциденталнекао реакција на нагле, изненадне, масивне или понекад (наизглед) безначајне промене у спољашњем окружењу. Суштина акциденталних криза је у губитку уобичајене психичке равнотеже и покушајима да се равнотежа поново успостави. Период губитка равнотеже праћен покушајима да се она поново успостави је период кризе. Џорџ Каплан, творац теорије криза говори о четири фазе акциденталних криза: у иницијалној фази особа покушава да на уобичајен начин разреши проблем и врати се у равнотежу, у другој фази која наступа ако то не успе (тензије) долази до повећања напетости, анксиозности, страха, беспомоћности, кривице и стида, интелектуална ефикасност опада јер је особа опседнута проблемом. У трећој фази – покушаја – особа испробава различите начине прилажења проблему, ситуација се редефинише или се на основу ранијег искуства модификују начини решавања проблема. Уколико и ово не уроди плодом (ова активна фаза) тензије, страх и анксиозност настављају да расту до тачке слома – ово је четврта фаза – фаза када особа у кризи тражи помоћ...
Кризу могу декланширати (бити окидач) разне ситуације например губитак вољене особе, емиграцијом условљен боравак у страној средини, прелазак у нову школу, селидбе, долазак са села у град, оперативно одстрањење једног или више екстремитета и сл.
Основу свих симптома стања акутне кризе чине анксиозност и депресивност. Приметне су често и соматске сметње: главобоље, губитак апетита, напетост, поремећаји спавања (од несаница до сомноамбулије-месечарења), сексуалне сметње (незаинтересованост, импотенција, фригидност) као и промене у понашању: слабија радна и интелектуална ефикасност, аутодеструктивне радње, тешкоће у комуникацији, пад ефикасности у многим социјалним улогама. Анксиозност се одражава у виду забринутости, заплашености, осећања неизвесности и угрожености без видљивог (рационалног)повода.
Особа у кризи је мрзовољна, нерасположена и хронично неиспавана (без обзира на време које проводи у спавању), некада се јављају и параноидне идеје које нису систематизоване. Укратко – особа у кризи је пољуљана из темеља, дезорјентисана, уплашена и несигурна у себе и друге – зато јој је потребно брзо указати помоћ.
Принципи помоћи у кризи су: 1) брзо, ургентно пружање помоћи; 2) приступачност (помоћ се мора добити лако и једноставно); 3) географска близина (пожељно је да се помоћ пружа у срединама где се и налазе особе у кризи); 4) неетикетирање (особа у кризи НИЈЕ психијатријски пацијент, краткотрајна сметња НИЈЕ знак патологије); 5) избегавати хоспитализацију осим ако је особа склона суициду и 6) не прибегавати фармакотерапији – криза не сме да се преспава. Основни принцип је 7) помоћ могу пружати и непрофесионалци.
Обележја третмана криза тј. помоћи/интервенција у кризи:
- временска ограниченост – третман не може трајати дуже од десетак сеанси, распоређених према потребама клијента
- супортативност – јачање постојећих и елаборирање нових механизама успостављања контроле, јачање самопоуздања и самопоштовања, развијање наде и оптимизма
- оријентација на садашњост и актуелни конфликт – терапеут не понире у дубину, не тражи симболичке или узроке у детињству већ шире испитује актуелни тренутак
Од терапеута се захтева: активно вођење (није пасивно огледало, усмерава клијента), отворена емпатија и подршка, спокојна сигурност (за ублажавање клијентове анксиозности), оптимистички став (вера у добар исход). Из наведеног следи да се циљеви оваквих поступака: помоћ у афективном растерећењу, усмеравање пажње на актуелни животни контекст клијента – уклонити симптоме а не изменити личност појединца и спречавање појава псеудокриза – кризе су и ризик и шанса, а задатак терапеута је да повећа шансу коју криза носи а смањи или спречи опасност од ризика.
Помоћ у кризи (начелно) има три основне фазе: у првој терапеут подстиче клијента да се у сигурном окружењу ослободе свих емоција које их преплављују; у другој терапеут прикупља податке о ситуацији и труди се да обесхрабри маладаптивне облике понашања...Трећа фаза састоји се у припреми клијента за живот без третмана и направити снажну жилаву особу за наредне кризне ситуације... (по дефиницији овакве особе од С. Кобасе).