Плод повезивања антипсихијатрије и когнитивних терапијских метода у стварању САВЕТОВАЊА – олакшавања пацијенту да дође до сопствених решења кроз емпатијски однос креиран вештином и алтруистичким ставом саветника.
1974. год. Х.А. Белак комунално ментално здравље представља померање менталне заштите ван хоспиталних услова, релативизацију медицинског модела болести и увођење непрофесионалаца. Развој снажне жилаве личности – Ј. Влајковић.
ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ: Потребно је променити клијентелу – нас мање интересује човек са потребом, а више популација под ризиком; Потребно је променити услове (болница без зидова) – помоћ треба пружати у социјалном окружењу где проблем и настаје; Потребно је променити кадрове – што више едукованих (праксом) непрофесионалаца који припадају групама са ризиком (или излечених).
ПРЕДНОСТ: Пружа се помоћ свима којима је потребна, а не онима које откријемо; мења се схватање здравља и болести (континуум); ствара се алтернатива хоспитализацији.
НОВОСТ: Што више превенције – мање проблема: примарна (едукације) – редукција могућности јављања болести; секундарна (интервенције у кризи) – помоћ у актуелним проблемима ; терцијарна (рехабилитација и реинституција) – отклањање последица и враћање у друштво.
ТЕОРИЈА: Патологија психе је резултат социјалних притисака и неадекватних одговора појединца – у истом окружењу треба клијенту дати довољно адекватних механизама за превазилажење (COPING).
ПРАКСА: Користе се све групне и индивидуалне психотерапије, али најчешће кратка супортативна интервенција/психотерапија. Некада се до решења долази већ у првом контакту, а највише седам контаката (телефоном или лично). Сматрају да је телефонска терапија скоро једнако ефикасна као и терапија уживо. Група едукованих непрофесионалаца (пракса) је 24 сата спремна на контакт са клијентима, постоје поделе на ресоре (ко је у чему бољи – тако се додељује едукатор. У групним активностима се иде до заједничког живота и рада. Неке групе се појављују на местима где се окупљају популације под ризиком, облаче се адекватно за уклапање и личним контактом доводе особе из популације до разних увида.
НЕПРОФЕСИОНАЛЦИ: Едуковане особе из популације са ризиком или они који су већ решили своје (сличне) проблеме > предности: *више помагача – више помоћи, *већа емпатија и везаност, *активно нуђење помоћи- не чека се клијен већ се тражи.
ПРИМЕРИ: АА (удружење алкохоличара), вршњачка едукација – дрога,банде (youth center-и), Самарићани (смањили проценат самоубистава адолесцената у Енглеској са 13 на 7% и сл...
ЛЕКОВИТОСТ: Yallom говори (Arows – terapeutic community) о 11 куративних фактора :
*буђење наде код пацијента, *стварање осећаја припадности, давање информација, *доживљај задовољства давања/размене, *корективна рекапитулација породичне групе, *учење вештине комуницирања, *учење идентификацијом и имитацијом, *корективна емоционална искуства, *кохезивност групе, *катарза и неспутано изражавање осећања, *егзистенцијални фактори – научили смо лоше одговоре, друштво нас тера да их понављамо, а оно што желимо је да нађемо групу која ће нам дати добре одговоре и подржати нас (Ruitenbeck).
КРИЗА: Болесно стање које настаје нагло, траје кратко и нагло престаје (пароксизам, атак, шуб, буфе, рафал) позајмљена из социологије... акцидетална – случајна, догађај који ремети психолошки еквилибријум појединих људи у појединим ситуацијама и развојна – догађаји везани за поједине периоде у животу (преломне тачке) чије је разрешење услов за развој јединке.
СТРЕС: За разлику од кризе – нормална адаптациона реакција на фрустрирајуће/застрашујуће садржаје + у стресу се реагује претежно психосоматским симптомима (орган неуроза) док се у кризи реагује (на интрапсихичке и интерперсоналне конфликте) психопатолошким симптомима (анксиозност, депресија, регресијом - враћањем на раније – детињасто- поступање, емоционална тескоба, празнина...).
РЕЛАЦИЈА КРИЗА – САМОУБИСТВО: Суицид је резултат дуготрајног процеса у личности са суицидалном диспозицијом. Улога кризе је двојака: 1) она може бити деклаширајући фактор/окидач (прелила се чаша) и 2) главни етиолошки фактор – узрок основа, а диспозиција само помоћни фактор.
МЕХАНИЗМИ ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА: Спој механизама одбране и одлука:
рационализација (исконстуисани, лажни разлози), идентификација (поистовећење са туђим успехом), пројекција (приписивање својих модела другима), маштање (задовољавање замишљањем), репресија (потискивање), регресија (повратак на примитивније облике реаговања), компензација (неостваривих циљева остваривим) и сублимација (остварење посредних циљева – друштвено прихватљивијих) +мора одлучити да живи, наћи нове разлоге за битисање, формулисати нове кораке за будућност, развити оптимистички став према животу, видети себе као ковача своје среће, научити нешто ново, кризу и стрес схватити као изазов/циљ, постати зрелији, разговарати и тражити излаз, ценити своје успехе и своје снаге + развој припадања и самопоштовања (подршка, доказивање).
1974. год. Х.А. Белак комунално ментално здравље представља померање менталне заштите ван хоспиталних услова, релативизацију медицинског модела болести и увођење непрофесионалаца. Развој снажне жилаве личности – Ј. Влајковић.
ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ: Потребно је променити клијентелу – нас мање интересује човек са потребом, а више популација под ризиком; Потребно је променити услове (болница без зидова) – помоћ треба пружати у социјалном окружењу где проблем и настаје; Потребно је променити кадрове – што више едукованих (праксом) непрофесионалаца који припадају групама са ризиком (или излечених).
ПРЕДНОСТ: Пружа се помоћ свима којима је потребна, а не онима које откријемо; мења се схватање здравља и болести (континуум); ствара се алтернатива хоспитализацији.
НОВОСТ: Што више превенције – мање проблема: примарна (едукације) – редукција могућности јављања болести; секундарна (интервенције у кризи) – помоћ у актуелним проблемима ; терцијарна (рехабилитација и реинституција) – отклањање последица и враћање у друштво.
ТЕОРИЈА: Патологија психе је резултат социјалних притисака и неадекватних одговора појединца – у истом окружењу треба клијенту дати довољно адекватних механизама за превазилажење (COPING).
ПРАКСА: Користе се све групне и индивидуалне психотерапије, али најчешће кратка супортативна интервенција/психотерапија. Некада се до решења долази већ у првом контакту, а највише седам контаката (телефоном или лично). Сматрају да је телефонска терапија скоро једнако ефикасна као и терапија уживо. Група едукованих непрофесионалаца (пракса) је 24 сата спремна на контакт са клијентима, постоје поделе на ресоре (ко је у чему бољи – тако се додељује едукатор. У групним активностима се иде до заједничког живота и рада. Неке групе се појављују на местима где се окупљају популације под ризиком, облаче се адекватно за уклапање и личним контактом доводе особе из популације до разних увида.
НЕПРОФЕСИОНАЛЦИ: Едуковане особе из популације са ризиком или они који су већ решили своје (сличне) проблеме > предности: *више помагача – више помоћи, *већа емпатија и везаност, *активно нуђење помоћи- не чека се клијен већ се тражи.
ПРИМЕРИ: АА (удружење алкохоличара), вршњачка едукација – дрога,банде (youth center-и), Самарићани (смањили проценат самоубистава адолесцената у Енглеској са 13 на 7% и сл...
ЛЕКОВИТОСТ: Yallom говори (Arows – terapeutic community) о 11 куративних фактора :
*буђење наде код пацијента, *стварање осећаја припадности, давање информација, *доживљај задовољства давања/размене, *корективна рекапитулација породичне групе, *учење вештине комуницирања, *учење идентификацијом и имитацијом, *корективна емоционална искуства, *кохезивност групе, *катарза и неспутано изражавање осећања, *егзистенцијални фактори – научили смо лоше одговоре, друштво нас тера да их понављамо, а оно што желимо је да нађемо групу која ће нам дати добре одговоре и подржати нас (Ruitenbeck).
КРИЗА: Болесно стање које настаје нагло, траје кратко и нагло престаје (пароксизам, атак, шуб, буфе, рафал) позајмљена из социологије... акцидетална – случајна, догађај који ремети психолошки еквилибријум појединих људи у појединим ситуацијама и развојна – догађаји везани за поједине периоде у животу (преломне тачке) чије је разрешење услов за развој јединке.
СТРЕС: За разлику од кризе – нормална адаптациона реакција на фрустрирајуће/застрашујуће садржаје + у стресу се реагује претежно психосоматским симптомима (орган неуроза) док се у кризи реагује (на интрапсихичке и интерперсоналне конфликте) психопатолошким симптомима (анксиозност, депресија, регресијом - враћањем на раније – детињасто- поступање, емоционална тескоба, празнина...).
РЕЛАЦИЈА КРИЗА – САМОУБИСТВО: Суицид је резултат дуготрајног процеса у личности са суицидалном диспозицијом. Улога кризе је двојака: 1) она може бити деклаширајући фактор/окидач (прелила се чаша) и 2) главни етиолошки фактор – узрок основа, а диспозиција само помоћни фактор.
МЕХАНИЗМИ ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА: Спој механизама одбране и одлука:
рационализација (исконстуисани, лажни разлози), идентификација (поистовећење са туђим успехом), пројекција (приписивање својих модела другима), маштање (задовољавање замишљањем), репресија (потискивање), регресија (повратак на примитивније облике реаговања), компензација (неостваривих циљева остваривим) и сублимација (остварење посредних циљева – друштвено прихватљивијих) +мора одлучити да живи, наћи нове разлоге за битисање, формулисати нове кораке за будућност, развити оптимистички став према животу, видети себе као ковача своје среће, научити нешто ново, кризу и стрес схватити као изазов/циљ, постати зрелији, разговарати и тражити излаз, ценити своје успехе и своје снаге + развој припадања и самопоштовања (подршка, доказивање).