Претходна прича би била непотпуна ако не поменем другу страну медаље – односно како су The Beatles успели да од тинејџерског демо бенда до светске атракције прелете за мање од две године... Баш оне године које је Краљ провео као редов.
Ливерпулска средња класа изродила је бројне бендове у којима су клинци (средњошколци) зарађивали насушни џепарац и (неко успешније а неко са мање успеха) мували девојке које су посећивале игранке... Један од њих био је и BlackJacks који, већ након неколико свирки 1958. (и претњи чланова популарније а истоимене групе из краја), мења име у The Quarrymen. У том петочланом саставу нашли су се (осим Ленона, Харисона и Макартнија, који тада имају 16 и 15 година) Stuart Sutcliff (бас) и Pete Best (бубањ)... Њих двојца ће 1959. са двојцем Ленон-Макартни оформити Johny & the Moondogs и почети (прилично успешно) да свирају (махом по кафанским слављима).
Убрзо потом, прилазе им Brian Epstin (као менаџер) и George Martin (као продуцент који им организује и прва бесплатна снимања)... Епстин закључује да су име, имиџ и звук бенда прилично смеће (зашто ли их је онда изабрао) и нуди комплетни приступ који ће помоћи да се њихов ритам (beat) рашири светом као инвазија буба (beatle) – тако добијају име. Имиџ (били су познати по мотористичким кожним оделима) је хитно замењен (британска оделца и моп-топ фризуре)... А звук је постао опсесивни план Милера и његовог познаника Allan Wiliams-a – који је убрзо и успео (са Love Me Do).
Старији чланови бенда (којима се није баш тако лако могло управљати) убрзо напуштају бенд (1961.) што даје прилику Милеру да им сервира Ringo Star-a а (одласком Сатклифа) George Harrison (Ленонов школски пријатељ) постаје главни гитариста. Пријатељ њиховог продуцента и (гле чуда) припадник MI6 (Вилијамс) им (непунолетним клинцима) организује вишедневни ангажман у Хамбургу (Немачка)... Свираће у клубу Bruno Koschmider-a који се налази у проституционом кварту и угошћује махом америчке војнике. Ангажовани су (на слепо) на 48 дана за редом... За прилично импресивну суму.
Добијена сума, ипак, била је тек мало више од четвртине средстава потребних да се (1962.) изведе Британска Инвазија (првобитно Инвазија Буба) – по речима Епстина за то је потрошено више од 40 000 фунти... У то време опасне паре. Остало је историја – Битлси постају најпродаванији бенд икад а у Америци потпуно помрачују све остале музичаре.
Е сада, због чега би тај скуп клинаца био иоле другачији од неког другог у то време? Можда и нису били... Можда су просто изабрани као што сада бирају boy бендове а можда је утицала чињеница да су оба члана тандема Ленон-Макартни имали очеве који су били резерврна војна лица. У сваком случају – они су покупљени, осмишљени и презентирани (скоро) као други долазак Христа... И то баш у време када је друга струја (читај Елвис) била онемогућена да ради.
Проблеми су настали тек нешто касније – разлика у темпераменту чини да Ленон и Харисон постају све ближи у идејама које стреме експерименту и протесту док (најмлађи) Макартни настоји да одржи свој имиџ финог момка... Ствари су се закувале до те мере да су две године након неизрециве турнеје по Америци престали да се комерцијално појављују (1964.). Све остале албуме (заправо све осим првог) снимају у одвојеним сесијама у студијима које им препоручи Милер... Махом и не комуницирају али албуми ипак излазе. То су албуми који најављују хипи покрет (али су још увек делом револуционарни макар у песмама које потписује Ленон)...
1965. на једној добротворној вечери неки зубар (нема детаљнијих информација нигде) убацује LSD у кафу Ленону и Харисону (двојци која све време прете да је време да се распусти бенд)... Као што је познато, у то време ЛСД је експериментална дрога коју праве војни стручњаци и основна употребна вредност (коју су забележили) је субмисивност субјекта (уз бројне нуспојаве). Обојца постају прилично навучени на триповање (али и послушни), сам Ленон наводи да је већ сутрадан набавио приличну количину ЛСД-а и да је први чист дан дочекао тек неколико месеци касније. Ово је вероватно разлог због кога бенд, у коме једни чланови већ након прве турнеје не могу да поднесу присуство оних других, остаје на окупу (зарад извршења задатка који им је поверен).Исте те године их (чиме се највише у то време хвалио Макартни) кандидују за MBE Order of British Empire (што је, ипак, првенствено војна почаст) и то чини, ни мање ни више него премијер Harold Wilson... Убрзо примају поменуту част од Краљице лично (у присуству целе Владе)... Они којима се цела идеја није допала (Ленон првенствено) снимају филм (и песму наравно) Help! покушавајући да се оперу али толико о побуни.
Већ на Rubber Soul-у убацују ситар и сличне хинду инструменте а (пошто су већ неко време редовно користили хашиш, ЛСД и опијум) 1966. одлазе у Индију да пронађу себе... То чине у ашраму Махариши Мехеш Јогија и тада почињу да промовишу New Age филозофију (комбинацију различитих сујеверја, религија и филозофија које су у то време промовисане као светска вера мира). Ипак, понекад би се отргли контроли (нарочито Ленон) и снимили по неку побуњеничку песму (нпр. Revolution 1969.) али би у исто време Макартни направио нешто попут Облади-облада-да и ефекат би био умањен...
Након спасавања од линчовања (које су реализовали припадници САС) на Филипинима (1966. након што су одбили да се сусретну са тадашњом првом дамом Имелдом Маркос) дочекала их је вест о изненадној смрти њиховог менаџера Епстина (никад разјашњених узрока) што Вилијамс користи да им у живот уведе Peter Brown-a (још једног бившег припадника MI6) као новог менаџера... Он је допринео да се упознамо са чупавим и тупавим Битлсима какве (махом) памтимо. А бенд остаје да преживљава (кажу зарад публике) још три године и онда, коначно, долази до краја. Свако наставља својим путем – видело се колико успешно...
Ленон умире од последица атентата 1980. (наводни фан Mark David Chapman га је сачекао на повратку из студија, на Менхетну, и упуцао са више хитаца)... Ово је, вероватно, била закаснела реакција на његово левичарење претходних година које је реализовао корисни идиот. Наравно, тек онда када је легенда већ била нарушена и (прилично) заборављена... Харисон је, много година касније описао овај догађај у песми (средином деведесетих)... Неколико година после песме (а опет када је субјект заборављен и небитан) и Харисон умире под неразјашњеним околностима 2001.
Можда су, за ову моју причу о завери, најважније још две (поред наведених) информације:
Наиме, пошто Сатклиф није баш добровољно (за разлику од Беста коме су платили да оде) хтео да напусти бенд они су му нашли девојку (легенда је да их је упознао сам Вилијамс) у Хамбургу која му је убрзо постала вереница. Свега годину дана касније 20-годишњи (дакле млад и здрав) Сатклиф умире од можданог удара а његова вереница нестаје без трага...
Друга, чини ми се значајна, чињеница је да Епстин (неуспешно) нуди снимке Битлса (на почетку каријере) реномираној Decca Recordings кући али их она (прилично јасно и гласно) одбија... Волшебно се пар дана касније појављује Милеров пријатељ Вилијамс који наводи да има добру везу у EMI. Милионски тиражи бенда за ову кућу убрзо су пласирани... Ова кућа је важна (изузетно) и за уништење панка (о чему ће бити речи другом приликом) а овде је значајно да наведем још само да је први албум Битлса објављен на подетикети EMI Parlophone која у то време штампа и едукативне и културно-уметничке плоче за Британску војску...
Толико о случају уз коментар да ни улога Yoko Ono није незначајна али је о томе већ доста писано на бројним местима... Мени је (овде) значајна само чињеница да је (из непознатих разлога а вероватно да се не диже прашина) одбила да организује сахрану Ленону и да је његов пепео поверен њој на чување (и она га чува код куће).
Ливерпулска средња класа изродила је бројне бендове у којима су клинци (средњошколци) зарађивали насушни џепарац и (неко успешније а неко са мање успеха) мували девојке које су посећивале игранке... Један од њих био је и BlackJacks који, већ након неколико свирки 1958. (и претњи чланова популарније а истоимене групе из краја), мења име у The Quarrymen. У том петочланом саставу нашли су се (осим Ленона, Харисона и Макартнија, који тада имају 16 и 15 година) Stuart Sutcliff (бас) и Pete Best (бубањ)... Њих двојца ће 1959. са двојцем Ленон-Макартни оформити Johny & the Moondogs и почети (прилично успешно) да свирају (махом по кафанским слављима).
Убрзо потом, прилазе им Brian Epstin (као менаџер) и George Martin (као продуцент који им организује и прва бесплатна снимања)... Епстин закључује да су име, имиџ и звук бенда прилично смеће (зашто ли их је онда изабрао) и нуди комплетни приступ који ће помоћи да се њихов ритам (beat) рашири светом као инвазија буба (beatle) – тако добијају име. Имиџ (били су познати по мотористичким кожним оделима) је хитно замењен (британска оделца и моп-топ фризуре)... А звук је постао опсесивни план Милера и његовог познаника Allan Wiliams-a – који је убрзо и успео (са Love Me Do).
Старији чланови бенда (којима се није баш тако лако могло управљати) убрзо напуштају бенд (1961.) што даје прилику Милеру да им сервира Ringo Star-a а (одласком Сатклифа) George Harrison (Ленонов школски пријатељ) постаје главни гитариста. Пријатељ њиховог продуцента и (гле чуда) припадник MI6 (Вилијамс) им (непунолетним клинцима) организује вишедневни ангажман у Хамбургу (Немачка)... Свираће у клубу Bruno Koschmider-a који се налази у проституционом кварту и угошћује махом америчке војнике. Ангажовани су (на слепо) на 48 дана за редом... За прилично импресивну суму.
Добијена сума, ипак, била је тек мало више од четвртине средстава потребних да се (1962.) изведе Британска Инвазија (првобитно Инвазија Буба) – по речима Епстина за то је потрошено више од 40 000 фунти... У то време опасне паре. Остало је историја – Битлси постају најпродаванији бенд икад а у Америци потпуно помрачују све остале музичаре.
Е сада, због чега би тај скуп клинаца био иоле другачији од неког другог у то време? Можда и нису били... Можда су просто изабрани као што сада бирају boy бендове а можда је утицала чињеница да су оба члана тандема Ленон-Макартни имали очеве који су били резерврна војна лица. У сваком случају – они су покупљени, осмишљени и презентирани (скоро) као други долазак Христа... И то баш у време када је друга струја (читај Елвис) била онемогућена да ради.
Проблеми су настали тек нешто касније – разлика у темпераменту чини да Ленон и Харисон постају све ближи у идејама које стреме експерименту и протесту док (најмлађи) Макартни настоји да одржи свој имиџ финог момка... Ствари су се закувале до те мере да су две године након неизрециве турнеје по Америци престали да се комерцијално појављују (1964.). Све остале албуме (заправо све осим првог) снимају у одвојеним сесијама у студијима које им препоручи Милер... Махом и не комуницирају али албуми ипак излазе. То су албуми који најављују хипи покрет (али су још увек делом револуционарни макар у песмама које потписује Ленон)...
1965. на једној добротворној вечери неки зубар (нема детаљнијих информација нигде) убацује LSD у кафу Ленону и Харисону (двојци која све време прете да је време да се распусти бенд)... Као што је познато, у то време ЛСД је експериментална дрога коју праве војни стручњаци и основна употребна вредност (коју су забележили) је субмисивност субјекта (уз бројне нуспојаве). Обојца постају прилично навучени на триповање (али и послушни), сам Ленон наводи да је већ сутрадан набавио приличну количину ЛСД-а и да је први чист дан дочекао тек неколико месеци касније. Ово је вероватно разлог због кога бенд, у коме једни чланови већ након прве турнеје не могу да поднесу присуство оних других, остаје на окупу (зарад извршења задатка који им је поверен).Исте те године их (чиме се највише у то време хвалио Макартни) кандидују за MBE Order of British Empire (што је, ипак, првенствено војна почаст) и то чини, ни мање ни више него премијер Harold Wilson... Убрзо примају поменуту част од Краљице лично (у присуству целе Владе)... Они којима се цела идеја није допала (Ленон првенствено) снимају филм (и песму наравно) Help! покушавајући да се оперу али толико о побуни.
Већ на Rubber Soul-у убацују ситар и сличне хинду инструменте а (пошто су већ неко време редовно користили хашиш, ЛСД и опијум) 1966. одлазе у Индију да пронађу себе... То чине у ашраму Махариши Мехеш Јогија и тада почињу да промовишу New Age филозофију (комбинацију различитих сујеверја, религија и филозофија које су у то време промовисане као светска вера мира). Ипак, понекад би се отргли контроли (нарочито Ленон) и снимили по неку побуњеничку песму (нпр. Revolution 1969.) али би у исто време Макартни направио нешто попут Облади-облада-да и ефекат би био умањен...
Након спасавања од линчовања (које су реализовали припадници САС) на Филипинима (1966. након што су одбили да се сусретну са тадашњом првом дамом Имелдом Маркос) дочекала их је вест о изненадној смрти њиховог менаџера Епстина (никад разјашњених узрока) што Вилијамс користи да им у живот уведе Peter Brown-a (још једног бившег припадника MI6) као новог менаџера... Он је допринео да се упознамо са чупавим и тупавим Битлсима какве (махом) памтимо. А бенд остаје да преживљава (кажу зарад публике) још три године и онда, коначно, долази до краја. Свако наставља својим путем – видело се колико успешно...
Ленон умире од последица атентата 1980. (наводни фан Mark David Chapman га је сачекао на повратку из студија, на Менхетну, и упуцао са више хитаца)... Ово је, вероватно, била закаснела реакција на његово левичарење претходних година које је реализовао корисни идиот. Наравно, тек онда када је легенда већ била нарушена и (прилично) заборављена... Харисон је, много година касније описао овај догађај у песми (средином деведесетих)... Неколико година после песме (а опет када је субјект заборављен и небитан) и Харисон умире под неразјашњеним околностима 2001.
Можда су, за ову моју причу о завери, најважније још две (поред наведених) информације:
Наиме, пошто Сатклиф није баш добровољно (за разлику од Беста коме су платили да оде) хтео да напусти бенд они су му нашли девојку (легенда је да их је упознао сам Вилијамс) у Хамбургу која му је убрзо постала вереница. Свега годину дана касније 20-годишњи (дакле млад и здрав) Сатклиф умире од можданог удара а његова вереница нестаје без трага...
Друга, чини ми се значајна, чињеница је да Епстин (неуспешно) нуди снимке Битлса (на почетку каријере) реномираној Decca Recordings кући али их она (прилично јасно и гласно) одбија... Волшебно се пар дана касније појављује Милеров пријатељ Вилијамс који наводи да има добру везу у EMI. Милионски тиражи бенда за ову кућу убрзо су пласирани... Ова кућа је важна (изузетно) и за уништење панка (о чему ће бити речи другом приликом) а овде је значајно да наведем још само да је први албум Битлса објављен на подетикети EMI Parlophone која у то време штампа и едукативне и културно-уметничке плоче за Британску војску...
Толико о случају уз коментар да ни улога Yoko Ono није незначајна али је о томе већ доста писано на бројним местима... Мени је (овде) значајна само чињеница да је (из непознатих разлога а вероватно да се не диже прашина) одбила да организује сахрану Ленону и да је његов пепео поверен њој на чување (и она га чува код куће).