Оковао нас овај (незапамћени и никад замишљани) снежак напољу и леденице по остацима срца (које се првенствено одликују у чињеници да се још нико, оно приватно као, није сетио да организује неко слање смедереваца и ћебића у макар једну од преко 30 завејаних општина)... А био је и пре снег, сећам се да смо (након летења по кошави те јесени) средину осамдесетих (пети разред) дочекали евоцирајући Игмански марш преко завејане пешчаре... И било је по -17 Целзијуса. Ал' се нико није опсетио да нам укине школу ил' да тражи да сопственом механизацијом (к'о да смо сви Чуме) разгрћемо снег уз претњу драконским казнама ако то не учинимо... Ванредно стање – снег у фебруару (изгледа не само за нас него и за регион – ал' изгледа само онај са којим смо пре делили лебац), шта рећи.
У међувремену, онај део снеголедних недаћа за које су се они заветовали да ће да спречУ некако промоли главу... Тако је неки дан жена изгубила своју (главу јел'те) од леденице која ју је спуцала са тринаестог спрата. Маса пута убрзање – опасно срање... И кад питаш ко је требао да поскида пројектиле – ГРАЂАНИ... Е сад, осим да сте суперхерој of some sort сумњам да би се пели и нагињали по леду са те висине. Није потребно, кажу, ево ми Чемо... И пет дана касније скинуте су леденице са поменуте зграде убице... Long live the major and his vision – не могу да ишчекам да видим шта ће да раде кад ово све крене да се топи.
За то време, по егзотичним (и јакако топлијим) дестинацијама почело је 'ватање нашија лопова... Како је тамо то кренуло тако су овде двојца извршних органа одличили да је право време да се пали... Ал' нису стигли далеко. Вероватно из једног од два могућа разлога – ил' је цело бекство аранжирано да би нам се повратила вера у жандармерију (да не би морали да нам натерују повраћање вере другим мерма) ил' су они чекали хеликоптер који је требало да их избави из зидина. Ако нису имали хеликоптер (или опасно осмишљену причу за пролазак напоље кроз врата) онда им је план био једнако бесмислен као оне данске екипе (из У Кини једу псе) – питам се само за кога је овај пут требао да буде везан ластиш...
Док се тиме бавимо, некако заборављамо (између осталог) на несретног Црвеног Војводу (који нам је сваким даном свог Хашког монолога постајао све милији)... Ако постоји кршење права оптуженог онда у речнику поред тог појма треба да стоји његова буцмаста слика. Ако постоји еклатантан пример како се нечије здравље угрожава (до покушаја убиства) да би се тај онемогућио да да завршну реч... И да после оде кући уз одштету (јер заиста, мимо непоштовања суда у првим годинама боравка, апсолутно немају ни једну одрживу оптужбу а човек је тамо десет година) – онда је то овај случај. Питам се да ли је (можда и због пометутог залеђавања срца) довољан разлог да све то пренебрегнемо чињеница о коме се ради... И шта та чињеница уопште значи – мислим, ради се о најмлађем доктору наука старе Југославије, преинтелигентном (можда зато и суманутом) и храбром човеку, оном који је робијао и код Тита и код Слобе и ево сад робија тамо (без да је осуђен) већ десет година... А отишао је добровољно (не као они добровољци што су их 'ватали у гаћама него са све кофером и уз карту коју је сам платио). Србија, на све ово, ћути... Ако, кад смо мутави.
Мој лични живот (приватни as well as пословни) у стању је хибернације... Све функције су замрзнуте (неке сам чак и прилично омрз'о) и чекам да се отопи снег. Мало се бавим писанијама које су чекале прави тренутак, пијем кувано вино и настојим да не псујем топлане што ми је у стану нешто топлије него у пећини... Надам се и рестрикцији која ће да ме спречи у прикупљању (махом непотребних) актуелних информација које ми после не дају мира па смарам по блогу.
Ево, нећу више... Данас.