АДОЛЕСЦЕНЦИЈА- ТРАЖЕЊЕ, НАЛАЖЕЊЕ И УСВАЈАЊЕ ИДЕНТИТЕТА
Не постоји прилагођен адолесцент... У овом периоду неприлагођеност, збуњеност и незадовољство су саставни део функционисања особе... Зашто? Зато што је то период који почиње бурним променама на психичком и физичком плану (пубертетом) које особа која их доживљава (након периода приличног затишја – стручно названог латенција- који траје од 6.-7. године) опажа као прилично стресогене.
Адолесценцију често повезују са пубертетом, што је донекле смислено (почетак им је често симултан) али није потпуно истинито. Пубертет се односи превасходно на физичке промене које особа доживљава (стицање полних карактеристика) и може се посматрати као окидач за почетак адолесценције, али је она свакако шири појам (нарочито ако се у виду имају бројне психичке промене и кризе које особа пролази). Осим тога адолесценција подразумева дужи период живота него сам пубертет (неки аутори, нека се не наљуте дечаци, тврде да се код мушкараца овај период никада не завршава тј. да они остају вечити адолесценти)... Зато коришћење ових израза као синонима није оправдано.
Ерик Ериксон је дао најбољи опис (1976.) овог периода назвавши га кризом идентитета. Оно што је он настојао да објасни је оно што свако од нас доживљава у овом периоду, а то се може свести на четири задатка које адолесцент покушава да испуни:
1) изграђивање сопственог идентитета (не ретко у скоро хистеричном постављању питања КО САМ ЈА?- због бурних промена које се дешавају, или интелектуализацијом обојеним питањима КОЈА ЈЕ МОЈА СВРХА тј. ЧЕМУ СВЕ ТО?). Да би овај (по многима најтежи) задатак, који обухвата све остале, био успешно обавио – адолесцент мора неко време да се тражи. Он/а ће учити од разних извора (при чему је најбитнија вршњачка група, али су важни и узори-идоли, окружење, родбина, родитељи и сл.). Научено од извора адолесцент ће примењивати у разним ситуацијама, покушаће да направи сопствени идентитет као једињење (а не као прости збир) те ће прикупљено са разних страна објединити и надградити у своју специфичну појаву. У периоду тражења особа ће пробати много различитих приступа/испољавања своје личности – то је оно што популарно зовемо фазоном, зато не треба бити изненађен што је адолесцент који је до јуче слушао једну врсту музике почео да слуша другу, што је онај који је до јуче био проблем постао хваљен ученик, онај који је до јуче био штребер постао мангуп и сл.... И обратно. Одлика овог периода је да се у спровођењу фазона адолесцент понаша екстремно – тј. да сваку промену прихвата као нови почетак, одбацујући своје претходно функционисање као грешку и преузимајући одређени начин односа према свету (везан за одређени фазон) у потпуности тј. без резерве. Овакво тражење идентитета (међу постојећим могућностима или њиховом мањом модификацијом) је лакши пут (јер подразумева подршку одређене групе, превасходно вршњачке, која чува адолесцентов крхки, тренутни идентитет) па је јасно зашто већина адолесцената бира да се прикључи некој групи: навијача, рејвера, металаца, панкера, фенсера... Ипак има и оних (неупоредиво мање) који већ у тим годинама траже себе независно од свих великих група, имајући наизглед независтан развој (наизглед зато што је и овакав начин делимично преузет од узора), али је њихов пут тежи јер прво бивају одбацивани од групе као неко ко сувише одудара (о овоме ће бити речи мало касније). Ако, међутим, ове особе истрају у свом фазону после неког времена група ће престати да их гледа као фрикове и почети да их сматра за ликове и почети (као такве) да их уважава... Зато не треба спречавати адолесцента да се опроба у различитим фазонима, док не нађе (или створи) онај који му највише одговара.
2) формирање стабилне представе сопственог тела – тело (које трпибурне промене) је у овом периоду једна од улазница за дружење, изглед (са којим адолесцент најчешће субјективно није задовољан ма какво да је објективно стање) који је дат треба прихватити и тако прихватити и себе развијајући самопоуздање... Да ово није лако јасно је већ и када се помену промене које се дешавају: периоди експанзивног раста смењују се са стагнацијама (за пар месеци неколико сантиметара, а онда у дупло дужем периоду ништа), маљавост, издвојени раст појединих делова тела (руке, ноге, врат, стопала), бубуљице, раст груди код девојчица и сл. Резултат свега тога је да се адолесцент највећи део времена осећа незадовољан – свако себи нађе неку ману (било да је она објективна или чисто субјективна) – и сматра да је овај или онај много лепши (и самим тим популарнији) од њега... Незгодно је и то што вршњаци најчешће фиксирају мане које особа има (упоређујући је са сликом о лепоти коју окружење диктира – то је лепо, то није, то је ружно, то је смешно...), потенцирају их и користе често као разлог за шалу или их чак имплементирају (укључују) у надимак (ћора/ва, носоња/та, дебели/а ...). Адолесцент покушава да избегне овакве провокације на два начина: а) прикривајући своје недостатке или трудећи се да изгледа што је могуће боље (то постиже одећом, али и ставом – Ја сам собом задовољан/а) или б) ниподаштавајући поделу ружно-лепо и трудом да се изгледа што незаинтересованије за свој изглед (запуштен фазон, разбарушеност, не-женственост или не-мужевност)... Због тога не треба ниподаштавати жељу адолесцента да буде привлачан, добро одевен, са најновијим модним детаљем (што обично чине старији- родитељи, наставници), али ни нападати адолесцента који до свога изгледа не држи претерано... То је део стварања слике о себи, а особа која у овом периоду себе не прихвати обично то не учини никада (с' тим што оно што је особи сметало у изгледу има велику шансу да постане комплекс у правом смислу речи)...
3) прихватање сопствене сексуалне улоге – у овом периоду дешава се и (за даљи сексуални живот изузетно битан) први сексуални однос, али (још важније од тога) у овом пероду дечаци се претварају у младиће, а девојчице у девојке... Али прихватити то – то је оно што је проблем у поменутом периоду. Прихватање улоге је отежано и притисцима који адолесцента нападају и споља и изнутра... Најчешће су то измешани притисци вршњака (ДА- право је време), родитеља (НЕ- није још време), жеља
и хтења адолесцента (ДА и НЕ), осећаја (не)спремности (ДА и НЕ), страха (НЕ), социо/економско/културног окружења (или ДА или НЕ) и сл... У конфузији у којој се налази (несигуран у себе, а под јаким притисцима) адолесцент покушава да нађе решењеу широком дијапазону – од одбијања да се са тим суочи (чији је крајњи резултат аnorexia mentalis) до бирања промискуитета као (привидно) лакшег пута. У овом периоду честа су и експериментисања на плану своје сексуалности па је приличан број адолесцената неразјашњених сексуалних преференција (бисексуалност и хомосексуалност, било само у назнакама било експлицитна - било као тренутна или трајна)... Превелики притисак (са било чије стране и у било коме смеру) може учинити да адолесцент не успе да са овим задатком на прави начин изађе на крај што често може носити велике последице на његов зрели живот – треба имати на уму да су сва решења (ма како чудна и неприлагођена) у овом периоду легитимна...
4) формирање свести о сопственим способностима и компетитивности (такмичарском духу) – при чему адолесцент тражи слободу за предузимање акција јер је то по њему једини начин за показивање поменутих делова сопствене личности... Адолесцент тражи да се пита о многим темама, било да су оне везане за његов живот, живот његовог окружења или живот породице. У овом периоду он има визију себе као одраслог и нервира га када га родитељи (и остало старије окружење) посматрају као дете. Резултат овога су чести сукоби са свим ауторитетима (првенствено са родитељским) у којима адолесцент испробава своју снагу стичући тако слику о својим способностима и својој способности да те своје могућности искористи (у сукобу или такмичењу са другима)... Због напетости, агресивности и екстремности коју овај период са собом носи, али и субјективности која овај период боји нереалним тоновима – адолесцент не реагује позитивно на коментаре типа: И ја сам у твојим годинама ударао главом у зид, али ти не мораш да понављаш исто (које доживљава као добронамерно спутавање) или Ја сам у твојим годинама слушао све што ми се каже (које доживљава као злонамерно спутавање)... Чак је вероватно да ће овакве коментаре доживети као грубо и неприлагођено (ни тренутку ни потребама) враћање у сурову реалност: да још није одрастао, па ће често бити спреман да (у одбрани својих ставова) води жучне расправе, бесни и свађа се са свим ауторитетима који такву поруку упућују (најчешће родитељима и наставницима)... Овај задатак адолесцент такође може разрешити на различите начине (подједнако легитимне, али не и једнако адекватне) од разочараног повлачења – избегавање такмичења до осећајем свемоћи изазваног (пре)високог мотива постигнућа – што такође има утицаја на даљи живот... Због свега наведеног потребно је да се у овај период унесе што више права на одлучивање (макар и око најбаналнијих питања), надлежности (задужења у породици и окружењу), слободе, али и правила – конкретних, за чије ће се кршење унапред знати последице али и награде за њихово поштовање...
Све наведено говори да адолесцент (будући да је у хаосу сопствених размишљања, објективних промена, притисака са разних страна и сл.) већи део свог окружења доживљава као недобронамеран или чак непријатељски. Због тога је у овом периоду усмереност на вршњачку групу највећа (она пружа разумевање, заштиту слободе, могућност одлучивања, дружења, веза, потврђивања и сл. – дакле све што особи у том периоду треба), имајући ово у виду корисно је издвојити и следећи задатак који се провлачи кроз све претходне (формулисан као Ериксонови задаци – да би био у складу са текстом, али га нико од аутора не наводи као задатак већ као важан чинилац)
5) укљученост у вршњачку групу – вероватно услов за остварење свих осталих задатака; састоји се из више подзадатака: а) бити довољно другачији да се буде посебан, а довољно исти да не буде одбачен, б) бити прихваћен (често и тежња да се избори за место вође или блиско вођи),
в) имати задужење у групи, г) испољавати (скоро апсолутно) конформирање групи и (скоро апсолутно) супротстављање свим другим ауторитетима и д) бити део групе док год је то у интересу особе (док не дође до засићења или налажења друге групе)... Из овога јасно следи да у овом периоду поводљивост не треба гледати као карактерну особину (уколико није екстремно изражена) већ као део адолесцентне проблематике, а захтеве адолесцента за интензивним дружењем не треба посматрати као његово избегавање обавеза (првенствено школских) већ као његов начин обављања обавеза које му период у коме се налази намеће...
Адолесцент има тежњу за апсолутном слободомуз идеју да само када га скроз пусте на миру, престану да му се мешају у живот и сл. може да се изгради супротстављен друштвено прихваћеним вредностима (онима које му сметају, а које су мање или више бројне). Пошто је такав развој најчешће (на срећу) немогућ, адолесцент се труди да се избори за што више онога што му одговара и против што више онога што му неодговара, истовремено покушавајући да реши горе поменуте задатке...
То није лако, грешке су честе и адолесцент понекад – услед неадекватног суочавања са задацима, њиховог недовољно успешног извршавања и осећаја да није кадар да на захтеве (по Левиту – условљавања живота) одговори – постаје агресиван, нетрпељив, склон алкохолу, дроги и свим врстама отпора (од пасивне незаинтересованости, преко избегавања обавеза – нпр. изостајање са часова, до активног бунта – који варира од неприлагођеног понашања до криминала)...
На одраслима је да, због свега тога, допусте адолесценту контролисану слободу у којој ће моћи да греши, али не толико да заувек скрене са правог пута...
А на њему да је не схвати као ограничавање...
Не постоји прилагођен адолесцент... У овом периоду неприлагођеност, збуњеност и незадовољство су саставни део функционисања особе... Зашто? Зато што је то период који почиње бурним променама на психичком и физичком плану (пубертетом) које особа која их доживљава (након периода приличног затишја – стручно названог латенција- који траје од 6.-7. године) опажа као прилично стресогене.
Адолесценцију често повезују са пубертетом, што је донекле смислено (почетак им је често симултан) али није потпуно истинито. Пубертет се односи превасходно на физичке промене које особа доживљава (стицање полних карактеристика) и може се посматрати као окидач за почетак адолесценције, али је она свакако шири појам (нарочито ако се у виду имају бројне психичке промене и кризе које особа пролази). Осим тога адолесценција подразумева дужи период живота него сам пубертет (неки аутори, нека се не наљуте дечаци, тврде да се код мушкараца овај период никада не завршава тј. да они остају вечити адолесценти)... Зато коришћење ових израза као синонима није оправдано.
Ерик Ериксон је дао најбољи опис (1976.) овог периода назвавши га кризом идентитета. Оно што је он настојао да објасни је оно што свако од нас доживљава у овом периоду, а то се може свести на четири задатка које адолесцент покушава да испуни:
1) изграђивање сопственог идентитета (не ретко у скоро хистеричном постављању питања КО САМ ЈА?- због бурних промена које се дешавају, или интелектуализацијом обојеним питањима КОЈА ЈЕ МОЈА СВРХА тј. ЧЕМУ СВЕ ТО?). Да би овај (по многима најтежи) задатак, који обухвата све остале, био успешно обавио – адолесцент мора неко време да се тражи. Он/а ће учити од разних извора (при чему је најбитнија вршњачка група, али су важни и узори-идоли, окружење, родбина, родитељи и сл.). Научено од извора адолесцент ће примењивати у разним ситуацијама, покушаће да направи сопствени идентитет као једињење (а не као прости збир) те ће прикупљено са разних страна објединити и надградити у своју специфичну појаву. У периоду тражења особа ће пробати много различитих приступа/испољавања своје личности – то је оно што популарно зовемо фазоном, зато не треба бити изненађен што је адолесцент који је до јуче слушао једну врсту музике почео да слуша другу, што је онај који је до јуче био проблем постао хваљен ученик, онај који је до јуче био штребер постао мангуп и сл.... И обратно. Одлика овог периода је да се у спровођењу фазона адолесцент понаша екстремно – тј. да сваку промену прихвата као нови почетак, одбацујући своје претходно функционисање као грешку и преузимајући одређени начин односа према свету (везан за одређени фазон) у потпуности тј. без резерве. Овакво тражење идентитета (међу постојећим могућностима или њиховом мањом модификацијом) је лакши пут (јер подразумева подршку одређене групе, превасходно вршњачке, која чува адолесцентов крхки, тренутни идентитет) па је јасно зашто већина адолесцената бира да се прикључи некој групи: навијача, рејвера, металаца, панкера, фенсера... Ипак има и оних (неупоредиво мање) који већ у тим годинама траже себе независно од свих великих група, имајући наизглед независтан развој (наизглед зато што је и овакав начин делимично преузет од узора), али је њихов пут тежи јер прво бивају одбацивани од групе као неко ко сувише одудара (о овоме ће бити речи мало касније). Ако, међутим, ове особе истрају у свом фазону после неког времена група ће престати да их гледа као фрикове и почети да их сматра за ликове и почети (као такве) да их уважава... Зато не треба спречавати адолесцента да се опроба у различитим фазонима, док не нађе (или створи) онај који му највише одговара.
2) формирање стабилне представе сопственог тела – тело (које трпибурне промене) је у овом периоду једна од улазница за дружење, изглед (са којим адолесцент најчешће субјективно није задовољан ма какво да је објективно стање) који је дат треба прихватити и тако прихватити и себе развијајући самопоуздање... Да ово није лако јасно је већ и када се помену промене које се дешавају: периоди експанзивног раста смењују се са стагнацијама (за пар месеци неколико сантиметара, а онда у дупло дужем периоду ништа), маљавост, издвојени раст појединих делова тела (руке, ноге, врат, стопала), бубуљице, раст груди код девојчица и сл. Резултат свега тога је да се адолесцент највећи део времена осећа незадовољан – свако себи нађе неку ману (било да је она објективна или чисто субјективна) – и сматра да је овај или онај много лепши (и самим тим популарнији) од њега... Незгодно је и то што вршњаци најчешће фиксирају мане које особа има (упоређујући је са сликом о лепоти коју окружење диктира – то је лепо, то није, то је ружно, то је смешно...), потенцирају их и користе често као разлог за шалу или их чак имплементирају (укључују) у надимак (ћора/ва, носоња/та, дебели/а ...). Адолесцент покушава да избегне овакве провокације на два начина: а) прикривајући своје недостатке или трудећи се да изгледа што је могуће боље (то постиже одећом, али и ставом – Ја сам собом задовољан/а) или б) ниподаштавајући поделу ружно-лепо и трудом да се изгледа што незаинтересованије за свој изглед (запуштен фазон, разбарушеност, не-женственост или не-мужевност)... Због тога не треба ниподаштавати жељу адолесцента да буде привлачан, добро одевен, са најновијим модним детаљем (што обично чине старији- родитељи, наставници), али ни нападати адолесцента који до свога изгледа не држи претерано... То је део стварања слике о себи, а особа која у овом периоду себе не прихвати обично то не учини никада (с' тим што оно што је особи сметало у изгледу има велику шансу да постане комплекс у правом смислу речи)...
3) прихватање сопствене сексуалне улоге – у овом периоду дешава се и (за даљи сексуални живот изузетно битан) први сексуални однос, али (још важније од тога) у овом пероду дечаци се претварају у младиће, а девојчице у девојке... Али прихватити то – то је оно што је проблем у поменутом периоду. Прихватање улоге је отежано и притисцима који адолесцента нападају и споља и изнутра... Најчешће су то измешани притисци вршњака (ДА- право је време), родитеља (НЕ- није још време), жеља
и хтења адолесцента (ДА и НЕ), осећаја (не)спремности (ДА и НЕ), страха (НЕ), социо/економско/културног окружења (или ДА или НЕ) и сл... У конфузији у којој се налази (несигуран у себе, а под јаким притисцима) адолесцент покушава да нађе решењеу широком дијапазону – од одбијања да се са тим суочи (чији је крајњи резултат аnorexia mentalis) до бирања промискуитета као (привидно) лакшег пута. У овом периоду честа су и експериментисања на плану своје сексуалности па је приличан број адолесцената неразјашњених сексуалних преференција (бисексуалност и хомосексуалност, било само у назнакама било експлицитна - било као тренутна или трајна)... Превелики притисак (са било чије стране и у било коме смеру) може учинити да адолесцент не успе да са овим задатком на прави начин изађе на крај што често може носити велике последице на његов зрели живот – треба имати на уму да су сва решења (ма како чудна и неприлагођена) у овом периоду легитимна...
4) формирање свести о сопственим способностима и компетитивности (такмичарском духу) – при чему адолесцент тражи слободу за предузимање акција јер је то по њему једини начин за показивање поменутих делова сопствене личности... Адолесцент тражи да се пита о многим темама, било да су оне везане за његов живот, живот његовог окружења или живот породице. У овом периоду он има визију себе као одраслог и нервира га када га родитељи (и остало старије окружење) посматрају као дете. Резултат овога су чести сукоби са свим ауторитетима (првенствено са родитељским) у којима адолесцент испробава своју снагу стичући тако слику о својим способностима и својој способности да те своје могућности искористи (у сукобу или такмичењу са другима)... Због напетости, агресивности и екстремности коју овај период са собом носи, али и субјективности која овај период боји нереалним тоновима – адолесцент не реагује позитивно на коментаре типа: И ја сам у твојим годинама ударао главом у зид, али ти не мораш да понављаш исто (које доживљава као добронамерно спутавање) или Ја сам у твојим годинама слушао све што ми се каже (које доживљава као злонамерно спутавање)... Чак је вероватно да ће овакве коментаре доживети као грубо и неприлагођено (ни тренутку ни потребама) враћање у сурову реалност: да још није одрастао, па ће често бити спреман да (у одбрани својих ставова) води жучне расправе, бесни и свађа се са свим ауторитетима који такву поруку упућују (најчешће родитељима и наставницима)... Овај задатак адолесцент такође може разрешити на различите начине (подједнако легитимне, али не и једнако адекватне) од разочараног повлачења – избегавање такмичења до осећајем свемоћи изазваног (пре)високог мотива постигнућа – што такође има утицаја на даљи живот... Због свега наведеног потребно је да се у овај период унесе што више права на одлучивање (макар и око најбаналнијих питања), надлежности (задужења у породици и окружењу), слободе, али и правила – конкретних, за чије ће се кршење унапред знати последице али и награде за њихово поштовање...
Све наведено говори да адолесцент (будући да је у хаосу сопствених размишљања, објективних промена, притисака са разних страна и сл.) већи део свог окружења доживљава као недобронамеран или чак непријатељски. Због тога је у овом периоду усмереност на вршњачку групу највећа (она пружа разумевање, заштиту слободе, могућност одлучивања, дружења, веза, потврђивања и сл. – дакле све што особи у том периоду треба), имајући ово у виду корисно је издвојити и следећи задатак који се провлачи кроз све претходне (формулисан као Ериксонови задаци – да би био у складу са текстом, али га нико од аутора не наводи као задатак већ као важан чинилац)
5) укљученост у вршњачку групу – вероватно услов за остварење свих осталих задатака; састоји се из више подзадатака: а) бити довољно другачији да се буде посебан, а довољно исти да не буде одбачен, б) бити прихваћен (често и тежња да се избори за место вође или блиско вођи),
в) имати задужење у групи, г) испољавати (скоро апсолутно) конформирање групи и (скоро апсолутно) супротстављање свим другим ауторитетима и д) бити део групе док год је то у интересу особе (док не дође до засићења или налажења друге групе)... Из овога јасно следи да у овом периоду поводљивост не треба гледати као карактерну особину (уколико није екстремно изражена) већ као део адолесцентне проблематике, а захтеве адолесцента за интензивним дружењем не треба посматрати као његово избегавање обавеза (првенствено школских) већ као његов начин обављања обавеза које му период у коме се налази намеће...
Адолесцент има тежњу за апсолутном слободомуз идеју да само када га скроз пусте на миру, престану да му се мешају у живот и сл. може да се изгради супротстављен друштвено прихваћеним вредностима (онима које му сметају, а које су мање или више бројне). Пошто је такав развој најчешће (на срећу) немогућ, адолесцент се труди да се избори за што више онога што му одговара и против што више онога што му неодговара, истовремено покушавајући да реши горе поменуте задатке...
То није лако, грешке су честе и адолесцент понекад – услед неадекватног суочавања са задацима, њиховог недовољно успешног извршавања и осећаја да није кадар да на захтеве (по Левиту – условљавања живота) одговори – постаје агресиван, нетрпељив, склон алкохолу, дроги и свим врстама отпора (од пасивне незаинтересованости, преко избегавања обавеза – нпр. изостајање са часова, до активног бунта – који варира од неприлагођеног понашања до криминала)...
На одраслима је да, због свега тога, допусте адолесценту контролисану слободу у којој ће моћи да греши, али не толико да заувек скрене са правог пута...
А на њему да је не схвати као ограничавање...